Na sve se živ čovik navikne. Pogotovo na dobre stvari. I pogotovo na loše. Teško se odviknit od dobrih stvari. Skoro ka od loših.

Ima li većega gušta nego poist pomu? Ima – kad ubereš pomu iz svoga vrtla i poideš je. Dok čekaš da ćaća ispeče još jednu turu kukuruza. Nakon šta se navikneš na lipu domaću pomu, nema šanse da ti neko podmetne kupovnu za domaću. Razlika je neusporediva. Osjetljivo seljačko nepce to odma primijeti. Naviklo se – isto ka šta su se seljačke ruke navikle na rad koji tribaju učinit da bi poma uspila. Došlo je vrime da se mnogima čini normalno svaki dan imat domaću pomu, a nemat vrtla. Motika je šporka, zalivanje je dosadno, al svi žele domaću pomu. Kako ne kuže da jedno ne ide bez drugoga?

Ima li šta gore nego radit posa koji ne voliš? Ima – kad na poslu kojeg ne voliš trpiš pi*du od šefa i za sve to ne primaš plaću. I kad otupiš na sve to. Jer ka to je normalno. Kriza je. Recesija. Nema se. Bit će bolje. Uvik može gore. Ne smiš pisnit jer ćeš izgubit posa. Za koji nisi plaćen. Ipak si odlučija dignit glas? Svaka čast, ali niko te ne čuje. Ne čuje te ni susid koji je danas gori, a sutra će te gledat odozdo. I naviknit će se na to.

Ima li šta lipše nego studirat? Učiš, izlaziš, družiš se, ulažeš u sebe i jednoga ćeš dana radit ono šta si tija. Oćeš li? Ili bi se situacija bolje opisala ovako – skužija si da te faks baš i ne priprema za posa koji bi  triba radit nakon diplome, upisa bi nešto drugo da si opet maturant, izlaziš svako prijestupne jer nemaš love, crnčiš cilo lito za školarinu da bi danas–sutra bija faca na birou? Eto, ni doživljaj studiranja ne ovisi toliko o tvom karakteru koliko o dubini tatinog džepa. Srića pa si već navika iz plićaka gledat one s perajama. Možeš se samo nadat da ćeš ipak uspit poštedit svoju dicu zarađivanja za vlastite troškove i neodlaska na litovanja, lumpovanja i ostala (tebi nedostižna) (**)anja.

Dok se nadaš, naslušaš se i nagledaš svega. Cura iz osnovne na čije si se izjave da bi se udala zbog para smija – putuje sviton sa svojin momkon tenisačen. Ona je gledala dublje i odlučila ne bit ovisna o tatinom plitkom džepu – pa ajmo u duboko! Druga svako malo nađe drugog zamjenskog tatu, ovaj momka, i nakon par zarona skuži da to ipak nije to. Jadna. Baš mi je milo. One dvi su superkul bff koje su često išle na zajedničke višednevne bj i redovito obavještavale javnost o svojin elitnin podvizima (i lud bi skužija da su nakon večerica bile spremne za desert), sve dok jednoga dana nisu postale neprijateljice i na fejsu.

Nagledaš se i naslušaš svega pa se nadaš. U izlogu piše „Sniženje“ pa se razočaraš kad vidiš da ne možeš nać majicu jeftiniju od 60 kuna. Faking neimaština. Prijateljica ti se kune u vječnu ljubav, a nikad nema vrimena za tebe. Nismo više dica. Prvog dana faksa kažu ti da ćeš diplomu primit u novoj zgradi fakulteta, a par godina posli ni kamen temeljac nije postavljen. Kažu da studiraš po Bolonji, a ne znaju izgovorit rič „kolokvij“. Već si navika.

Danas se tareš ko konj za naučit nešto i u najboljen slučaju prođeš jednako dobro ka i oni šta su sve prepisali. Ko je tu lud? Sutra ćeš gledat kako manje sposobni dobivaju posa koji bi triba bit tvoj. Dobivaju ga priko veze. A za kratko vrime takve situacije više nećeš gledat priko neke stvari jer ćeš naviknit. I zapitat se jel ovaj svit stvarno tako bezveze da bi bolje proša da si do višeg cilja iša doslovno priko neke stvari.

U svakon slučaju, ploda nema bez rada, to si valjda skužija. Diploma ili bez diplome – svakako tribaš radit. Stvar je u tome šta će neko pošteno dušu ispustit za okusit plod koji će bit ka domaća poma – izgledat će nepravilno, al će bit sto puta ukusnija od one iz šoping centra šta izgleda ka da je šestaron nacrtana. Drugima će se rad sastojat u sužavanju vidika i širenju nogu.

Sam ćeš odabrat svoj put. Usput ćeš doživit razočarenja u državu, kolege i mater. Na tebi je oćeš li se naviknit. Sritan put! Ja iden zalit pome.